„Štazi-Barbi“ – špijunaža u dečjoj sobi

Matelova (Matell) lutka Hello Barbie koja se na američkom tržištu pojavila pred Božić 2015, može nešto posebno. U stanju je da izgovori 8000 rečenica – tako da simulira razgovor sa detetom. Posebna je i po tome što ima ugrađen mikrofon, snima odgovore deteta i šalje ih na server (u „oblak“) odakle ih prosleđuje roditeljima – ako oni to žele. Moguć je, na primer, modus u kome roditelji redovno dobijaju elektronska pisma naslovljena sa: „Vaše dete je danas reklo nešto divno!“ (Otvoriti priložen fajl…)

Softver za prepoznavanje glasa i obradu audio-snimka je razradila firma TojTok (ToyTalk). Matel obećava kupcima ove Barbike da će ona biti pažljiva i neće od deteta tražiti da joj, na primer, kaže svoju kućnu adresu, baš kao što neće ponavljati ni (eventualne) psovke svog malog vlasnika…

U januaru 2016. ova lutka je predstavljena i na sajmu igračaka u Nirnbergu. Nemački borci za zaštitu podataka su brzo reagovali: krajem januara, jedna od njihovih nauglednijih organizacija, Digitalna kuraž (Digitalcourage) prikazala je scenski performans u kome se jedno dete igra sa lutkom i zamišlja seksualnu scenu sa „oživelim“ Kenom i Barbikom: roditelji su posle toga dobili audio-snimak te igre i – okomili se na dete kišom prekora.

Pomenuto udruženje je Matelovu lutku još prošle godine nazvalo „Štazi-Barbikom“. Firma Matel je od nemačkih aktivista zaštite podataka za tu igračku već dobila negativno priznanje „Veliki brat“ (Big Brother Award) koje se „dodeljuje“ firmama, institucijama (privatnim i državnim) kao i ličnostima koje najviše narušavaju privatnu sferu građana.

„Štazi-Barbi“ otvara nove puteve u kompletno otuđenje modernih roditelja i dece. Privatna sfera deteta je izuzetno važna za njegov neometan i zdrav razvoj. Narušavanjem te privatnosti se uništava jedan od važnih temelja za formiranje ličnosti – misaoni i emotivni svet u koji dete može da se povuče i u njemu mirno prorađuje utiske i saznanja; svet koji pripada samo njemu, najekskluzivniji od svih prostora njegovog emotivnog i kognitivnog razvoja; prostor od ogromnog značaja za razvoj intelektualnog i informacionog samoodređenja.

Lutka koja funkcioniše kao špijun – koji radi ne samo za roditelje, već i za velike korporacije – u tom prostoru nema šta da traži. Inače, to nije ni prva ni jedina lutka koja snima reči deteta i „razgovara“ sa njim; ali, svakako je od svih najbolje usavršena. Slutim u kom pravcu ide taj razvoj, i već vidim svetlu budućnost u kojoj lutke, vickaste plišane životinjice, mali roboti, prelepe Barbike i predivni Kenovi, objašnjavaju deci koji ljudi su dobri a koji nisu, kako se u kojoj situaciji treba ponašati itd, sve uz sistem popusta i specijalnih bonusa kojima korporacije nagrađuju poželjno ponašanje i, naravno, količinu podataka koje dobijaju posredstvom mikrofona.

Šta reći o psihološkim aspektima raspada porodice u koji vodi ova pojava? Roditelji se podstiču da informacije o emotivnim i intelektualnim preokupacijama svoje dece dobijaju na relativno komotan način – pukim prisluškivanjem. Ne samo zbog toga što ne vide izraz lica i govor tela deteta kao u direktnoj komunikaciji, već ni konkretnu situaciju u kojoj je nastao „dijalog“ deteta i lutke, kao ni motiv za taj dijalog, roditelji su na najboljem putu da o smislu onoga što su čuli izvuku – pogrešne zaključke.

Softver koji nema mogućnost stvarne interakcije, već stvara utisak prepoznavanja smisla na osnovu određenih zvučnih parametara, danas još može da zvuči smešno. Na ovom mestu ne želim da spekulišem o tome koliku zabunu ili zbrku u glavi deteta to može da stvori. Dovoljno zrelo petogodišnje dete ume da napravi razliku između stvarne komunikacije i iluzije o komunikaciji. Danas… A kada odgovarajuća tehnologija bude dovoljno napredna, ono to više neće moći. Igračke (tj. njihovi proizvođači) će uzeti vaspitanje u svoje ruke. Transportovaće „vrednosti“. Obaveštavaće roditelje i korporacije o onome što čuju i vide. Jednog dana će verovatno i same nagrađivati i kažnjavati decu.

Za sada, svedoci smo početka zloupotrebe dece kao „zlatnog rudnika“ podataka o čitavim porodicama za korporacije koje bezobzirno zadiru u njihov najintimniji svet. Za mene je to specijalna vrsta kršenja ljudskih i posebno dečjih prava i – slučaj za nacionalno i međunarodno pravosuđe.

©Saša Bojić