Trenirani teror

Čudne podudarnosti između terorističkih napada i antiterorističkih vežbi analizira Paul Šrajer.

„Špigel onlajn“ je u jednom izveštaju citirao jednog francuskog istražitelja koji je rekao: „Postupak atentatora nema nikakvog smisla“. Pozadina: trojica atentatora-samoubica, koji su se – ne u isto vreme – razneli u blizini fudbalskog stadiona, stajali su po strani od većih grupa ljudi. Tom prilikom je poginuo samo jedan prolaznik. „Ako neko hoće da priredi krvoproliće, mora da učini to dok publika dolazi ili odlazi“, rekao je taj istražitelj. No – to se nije desilo.

Sasvim drukčiji je bio postupak atentatora u koncertnoj dvorani, gde su počinili veliki masakr (oko 90 mrtvih); a drukčije je bilo i sa brzo izvedenim napadima na više kafana (oko 40 mrtvih). U ta dva slučaja teroristi su bili zaista „efektivni“. Za razliku od drugih počinilaca, oni koji su pucali oko sebe u kafanama nisu izvršili samoubistvo, već su nestali bez traga.

Uoči ovih napada, tokom jutra, u Parizu je održana vežba u kojoj je treniran scenario sličan onom koji je nekoliko sati kasnije postao realnost: Napad „naoružane grupe“ na „više mesta u Parizu“, uključujući i hipotetično „masovno streljanje“, kako je to objasnio Matje Rau, jedan od rukovodećih lekara pariske Službe za hitnu medicinsku pomoć. Prema njegovim rečima, gotovo svi pariski lekari te službe koji su u petak uveče (kada su izvedeni teroristički napadi) bili na dužnosti učestvovali su u pomenutoj vežbi ranije istog dana. A to je, kako kaže, poboljšalo brzinu i koordinaciju reakcije na napade.

Pitanje postavljeno francuskoj spasilačkoj službi SAMU: koliko često se održavaju takve vežbe? – Ostalo je bez odgovora. Prema jednom izveštaju, od napada na redakciju magazina Šarli Ebdo u januaru 2015. održavaju se „redovne vežbe“ pariskih snaga za hitne intervencije.

Ovakvo podudaranje teško da je više od neobičnog slučaja. No, detaljnije ispitivanje pokazuje da su mnogim poznatim napadima izvedenim u zapadnim metropolama u poslednjih 15 godina (Pariz 2015, Boston 2013, Norveška 2011, London 2005, Madrid 2004, Njujork i Vašington 2001.) prethodile vežbe čiji scenario je bio veoma sličan onom koji bi neposredno zatim postajao realnost. To se može dokazati bar kada su u pitanju najpoznatiji napadi.

Takva koincidencija ne može da se objasni u normalnim okvirima. Prema zvaničnoj verziji događaja, u pitanju je čista slučajnost, jer planiranje napada u vreme održavanja unapred dogovorene vežbe znači da planer želi da iskoristi vežbu u svoje svrhe.

Ali koje? Kakvu korist planer terorističkog napada ima od toga što su policijske i spasilačke snage na licu mesta već u najvišoj pripravnosti? Moglo bi se pomisliti da je ta korist u ograničavanju štete koju će prouzrokovati napad. Ali, teško je zamisliti da teroristi žele da ograniče štetu koju prave; naprotiv, zna se da oni uvek žele da postignu maksimalno uništenje.

Ta pretpostavka zvuči logično, ali ponešto ipak govori protiv nje. U Parizu bi, na primer, teško naoružanim atentatorima bilo moguće da nasilno prodru u stadion i tamo pred uključenim kamerama – medijski efektno – aktiviraju svoje bombe, što bi sigurno imalo za posledicu stotine mrtvih i masovnu paniku. Ali, to se nije desilo.

Ni 11. septembra 2001. nije načinjena maksimalna šteta. Prvi avion je usmeren u jednu od kula STO pre 9 sati ujutro, kada je samo u malom broju kancelarija bilo ljudi. U tom kompleksu zgrada je u normalno radno vreme radilo oko 50.000 ljudi (Izveštaj komisije 9/11, s. 278). No, u vreme prvog udara, zbog ranog doba dana je, prema zvaničnim informacijama, bilo samo 16.000 do 18.000 ljudi. Ako su teroristi zaista želeli da maksimizuju broj mrtvih, trebalo je da usmere avione u nebodere nekoliko sati kasnije.

Namera da se šteta održi u određenim granicama izgleda logičnije ako se radi o napadima „pod lažnom zastavom“, to jest, ako su stvarni planeri napada koristili realnu terorističku grupu kao kamuflažu – i tako ostali nevidljivi za javnost. Pri tome oni koji izvode napad mogu da delaju po sopstvenom nahođenju – ali vreme izvođenja napada mora biti koordinisano preko informanata i špijuna.

Ako se oslobodimo zabrane mišljenja u kategorijama „teorija zavere“ i pokušamo da nađemo objašnjenje, možemo da ustanovimo: ograničavanje štete prilikom terorističkih napada pomaže da se zadrži kontrola nad događajima. Nasumično uništavanje i bezgraničan haos otimaju se svakom upravljanju. Ograničeno uništavanje može da se reguliše. Planer može da ukalkuliše minimum žrtava koji mu je potreban za izazivanje željene reakcije javnosti. Za to mu nisu potrebna bezmerna uništavanja i haos koji se ne može kontrolisati.

U nekim slučajevima, vežbe ne služe (samo) ograničavanju štete, već kao kamuflaža za planiranje i izvođenje napada (detalji niže pod: Boston 2013, Norveška 2011, 9/11 protivvazdušna odbrana).

Slede javno dostupne informacije o vežbama u vezi sa pomenutim terorističkim napadima. Učesnike vežbi ni na koji način ne želim da optužim za saučesništvo u planiranju napada. Takođe nikako ne želim da tvrdim da se u svim slučajevima radi o napadima „pod lažnom zastavom“. Istovremeno pretpostavka o tome da su sve opisane vežbe sasvim slučajno prethodile odgovarajućim napadima, izgleda neverovatno.

Boston 2013.

Napadu na Bostonski maraton 15. aprila 2013 je, prema izveštaju „Boston glouba“, prethodilo planiranje vežbe čiji scenario je bio istovetan onome što se zaista desilo: ranci eksplodiraju na javnom mestu. Vežba se zvala „Operacija urbani štit“ i u nju su bile uključene desetine policajaca na širem području Bostona. „Realna stvar se desila pre nego što smo stigli da izvedemo vežbu“, rekao je jedan policajac koji je učestvovao u planiranju. Prema pomenutom izveštaju, vežba te vrste se održava jednom godišnje i pažljivo se planira: „Policajci više različitih službi su se mesecima sastajali da bi planirali scenario. Pri tome rade govoto kao filmski producenti i regrutuju studente univerziteta Nortistern, kao i Bostonske policijske škole koji zatim igraju uloge terorista i svedoka“, piše „Boston gloub“ pozivajući se na policijske izvore.

Norveška 2011.

Napadima Andersa Brejvika od 22. jula 2011. u Norveškoj prethodila je „gotovo identična“ vežba dan pre toga, kako piše vodeći norveški list „Aftenposten“. „22. jula, samo nekoliko sati pre negp što je Andres Bering Brejvik počeo da ubije mlade na Utoji, specijalne policijske snage su završile vežbu sa govoto identičnim scenariom.“

List piše da su rukovodioci policije u Oslu potvrdili da je vežba završena popodne istog dana kada se dogodio atentat. Scenario vežbe: jedan atentator, ili više njih, pokušavaju da vatrenim oružjem ubiju što više ljudi. Prema navodima policije, taj scenario se uvežbava „više puta godišnje“. Podudaranje je bio – slučaj.

London 2005.

Terorističkim napadima u londonskom metrou 7. jula 2005. prethodila je vežba koja je izvedena istog dana. Stručnjak za bezbednost Piter Pauer tada je za britansku televiziju i Radio BBC izjavio da je toga dana bila u toku „vežba koja je odjednom postala realnost.“

Za vežbu je zadužena firma „Vajzor konsaltants“. Tema vežbe su bili „istovremeni bombaški napadi u stanicama metroa“ – baš ono što se istog dana zaista i desilo. Prema Pauerovim rečima, u toku vežbe se sa fikcije prešlo na stvarnost.“ On je rekao da su deo vežbe bile i imitacije novinskih izveštaja koji su bili tako realistični da su ih mnogi smatrali za prave izveštaje o napadu. U vežbi su zamišljeni napadi na iste one stanice metroa koje su napadnute i u realnosti. Pauer je dodao da to smatra slučajem.

Madrid 2004.

Pred napade od 11. marta 2004. na prigradske vozove u Madridu, u kojima je poginula 191 osoba, izvedena je godišnja vežba kriznog menadžmenta NATO koja je trajala od 4. do 10. marta. Prema jednoj studiji NATO, u vežbi označenoj skraćenicom CMX 04 radilo se o „asimetričnoj pretnji“ i „terorističkim napadima u više zemalja NATO“ – u vežbu su bili uključeni i krizni štabovi u prestonicama zemalja Zapadne alijanse.

U studiji NATO se navodi da je vežba planirana više od godinu dana i da je „ironija“ u tome što su samo dan nakon njenog završetka izvedeni teroristički napadi. Deo vežbe su bile i imitacije novinskih izveštaja sa ciljem da se „testira sopstvena informaciona strategija.“

Na međunarodnim vežbama kao što je CMX testira se i donošenje političkih odluka, odnosno, njihova primenjivost . Pošto se pojedinosti vežbi CMX drže u tajnosti, nije javno poznato kako su izgledali scenariji hipotetičkih napada vežbe CMX 04.

Njujork i Vašington 2001.

Napadi od 11. septembra se preklapaju sa čitavim nizom vežbi. Ujutro 11. septembra 2001. održana je vežba Nacionalnog ureda za izviđanje i osmatranje (NRO), dela Pentagona koji upravlja špijunskim satelitima SAD. Scenario vežbe: avion se obrušava na glavni štab Pentagona. Vojska je, s druge strane, održavala manevar „Budni čuvari“ u kojoj je simulirana otica aviona – upravo dok su u toku bile i prave otmice.

Osim toga, u Njujorku su se odvijale pripreme za veliku vežbu zaštite od katastrofe pod nazivom „Tronožac II“. Tokom večeri pre napada, počelo je postavljanje centrale za vežbu na zapadnom Menhetnu  – „Pier 92“ – koja se sledećeg dana pretvorila u krizni centar za vreme realne katastrofe. Tadašnji gradonačelnik Rudi Đulijani je kasnije Komisiji za istragu napada rekao: „Pier 92 je izabran za komandni centar jer je sledećeg dana, 12. septembra, tamo trebalo da bude održana vežba. Zbog toga su tamo bile storine pripadnika Službe za zaštitu od katastrofa (FEMA) (…) Oprema je već bila tamo (…) Odatle su koordinisane sveukupne mere potrage i spasavanja“ (posle pravog napada). „Tronožac II“ je bio drugi deo vežbe čiji je prvi deo održan u maju 2001.

U svakom od pobrojanih slučajeva, odgovorni ili mediji su preneli da se radi o „neverovatnoj koincidenciji“. To ponegde zvuči ubedljivo, ali u 3,4 ili 5 slučajeva to jedva može da se nazove prikladnim pojmom. Pogotovo ako se ima u vidu da se radi o najpoznatijim terorističkim napadima poslednjih godina, i vežbama koje se u pravilu ne održavaju jednom nedeljno ili mesečno, već mnogo ređe.

Potrebna nam je debata koja bi se vodila s onu stranu zabrane određenih načina mišljenja.


151207_schreyer

Paul Šrajer (Paul Schreyer), rođ. 1977, pisac je i slobodan novinar koji između ostalog objavljuje u magazinima „Telepolis“ i „Global riserč“ (Global Research). Objavio je više knjiga o napadima od 11.9.2001. i o tome pisao i na engleskom jeziku. 2013, referisao je sa Dr. Diterom Dajzerotom (Dr. Dieter Deiseroth), sudijom Nemačkog saveznog upravnog suda na konferenciji pravnika održanoj na Univerzitetu u Bremenu o stanju istrage napada od 11.9.2001. Šrajerova knjiga „Mi smo dobri. Stavovi nekoga ko razume Putina ili kako mediji manipulišu“ postala je „Špigelov“ bestseler. Živi u Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji.