NATO-teroristi na nemačkom tlu

Operacija „Gladio“ ili terorizam u Evropi pod okriljem države – tema je koju je istražio švajcarski istoričar Danijele Ganzer. O tome korporativni medji ne prenose gotovo nikakve informacije. Piše: NDS Ipak, u poslednje vreme, i u Nemačkoj se o toj temi može naći poneko istraživanje, pri čemu se takve stvari i dalje iznose veoma oprezno. Nemački novinar Ulrih Štol je svojom knjigom „Partizani NATO“ dao značajan doprinos suočavanju sa postojanjem „pozadinskih“ oružanih snaga o kojima javnost, ali u većini slučajeva i vladini funkcioneri, ne znaju ništa. Evo kako o tome pišu „Stranice za razmišljanje“ (Nachdenkseiten – NDS).

nds_banner_156x60_rounded

U Hladnom ratu su u Zapadnoj Evropi postojale organizacije u podzemlju čiji je zadatak bio da u slučaju napada Sovjeta izvode sabotaže. Za to su školovani borci i formirana tajna podzemna skladišta oružja, eksploziva i opreme za vezu. U Saveznoj Republici Nemačkoj, te snage su bile u nadležnosti tajne službe BND, koja zapravo nije smela da bude angažovana na unutrašnjim poslovima Sve se to dešavalo iza leđa kontrolnih tela parlamenta, jer razmišljalo se i o mogućnosti puča protiv izabranih političara. Tek početkom 90-ih godina se saznalo za ilegalne mreže i trajalo je više od 20 godina dok BND nije omogućio uvid u njene dokumente. O aktuelnom stanju istraživanja je Jens Vernike razgovarao sa filmskim autorom i novinarom Ulrihom Štolom. Štol je zajedno sa ekspertom za tajne službe Erihom Šmit-Enbomom upravo objavio i knjigu o toj temi.


Jens Vernike: Upravo je izašla Vaša knjiga „Partizani NATO“ U njoj zajedno sa Erihom Šmit-Enbomom sledite trag takozvanih „pozadinskih“ jedinica NATO na području SRN, jedinica koje je pre nekoliko godina otkrio švajcarski istoričar Danijele Ganzer. Šta su pozadinske snage i zašto su one postojale u SRN?

Ulrih Štol: Posle 1945. pa sve do 70-ih godina, zapadne vojske su smatrale da bi u slučaju novog rata veliki delovi SRN bili pregaženi za nekoliko dana. Pozadinske mreže su imale zadatak da u slučaju napada Varšavskog pakta na okupiranu Nemačku, deluju iza leđa sovjetskog fronta, kao saboteri, krijumčari i glasnici.

Ti „partizani“, kako ih Vi zovete, bili su dakle tu da bi u slučaju sovjetskog napada pružili otpor? Služili su tome i ničem drugom?

Kada je reč o ranim pozadinskim mrežama, koje je u Zapadnoj Nemačkoj formirala CIA, interesantno je što su one imale zadatak da delaju na unutrašnjem planu. Ti partizani su često bili bivši esesovci koje je odlikovao fanatični antikomunizam. Oni ne samo što su negovali sliku neprijateljskog SSSR-a, već su gajili i nepoverenje prema svim demokratama koji nisu bezuslovno stajali iza SAD.

To znači da bi te jedinice bile radile i protiv „levičarskih vlada“? Na koji način?

Rajnhard Gelen je 1956, dok je još bio šef Org-a (prethodnica nemačke obaveštajne službe BND – prim S.B.) kojom su rukovodile SAD, i nekoliko dana pre nego što je izabran za predsednika BND, javio Amerikancima da će upotrebiti „pozadinske jedinice“ protiv nemačkih političara koji budu želeli da izvedu Saveznu Republiku Nemačku na neutralni kurs.

A jedna ranija „pozadinska jedinica“ koju je vodila CIA, Savez nemačke omladine – tehnička služba (BDJ-TD), početkom 50-ih je imala konkretne planove o suzbijanju levičarskih demonstracija. Deo plana je bio da se jednostavno puca u gomilu, po načelu: „rano prolivanje krvi sprečava kasnije prolivanje još više krvi“. Ta jedinica je bila spremna za brutalne akcije protiv unutrašnjepolitičkih potivnika i bila je spremna da političare KPD i SPD uklanja nasilno – hapšenjem i ubijanjem.

Ali, nisu li te akcije mnogo više terorizam nego „partizansko delovanje“?

Jesu. Do takvih akcija nasilja nije došlo jer je SRN stabilno sledila američke interese. U Grčkoj i Turskoj, „pozadinske snage“ su, na primer, podržavale vojne pučeve, a u Italiji je tamošnja „pozadinska“ organizacija „Gladio“ bila umešana u bombaške atentate na policajce i građane. Postojala je jasna spremnost da se „pozadinci“ pošalju na sopstveni narod, da bi sprečili učešće komunista u vlasti.

Ko je formirao te organizacije i kome su one bile potčinjene? Vlade očigledno jedva da su nešto znale, ili nisu znale ništa, o njihovim strukturama?

Adenauerova vlada nije bila suverena i morala je da obezbedi sve što je potrebno za rad američkih tajnih službi u Nemačkoj. Adenauer je sigurno znao za „pozadinske snage“, jer on je sprečio krivično gonjenje terorista BDJ-TD kada je ta grupa otkrivena. Partizanske mreže koje je formirala CIA je 1956. godine preuzela BND, čime je tajna služba za inostranstvo protivpravno postala aktivna unutar države.

CIA i BND dakle na različite načine i u različitim vremenima stoje iza ovih paravojnih jedinica? I to uglavnom bez znanja onih koji su na vlasti?

Delovi vlada su morali da budu informisani, ali parlamentarna kontrolna tela su bila sistematski zavaravana i do 1990. nisu znala ništa.

BND je 1956. preuzela pozadinske mreže koji su posle rata u Nemačkoj formirale američke, holandske, danske i francuske tajne službe. To je inače jedno od zapanjujućih stvari koje su otkrila akta BND: ne samo CIA, već i druge zapadnoevropske zemlje su u Nemačkoj regrutovali „pozadinske partizane“. Upadljivo je da u svemu nema – Britanaca.

Britanske i američke službe su posle rata među sobom podelile države u kojima su formirale „pozadinske“ grupe. U Austriji i Nemačkoj mora da je bilo i britanskih i američkih „pozadinaca“ u odgovarajućim okupacionim zonama. Britanci, međutim, za razliku od Amerikanaca, do danas nisu otvorili akta. Izgleda kao da je britanska pozadinska organizacija je 1956. potpuno nestala.

Koliko je – prema Vašim informacijama – osoba bilo aktivno u „pozadinskim“ grupama u Nemačkoj, i kojim? I, pre svega, ko je i kako uopšte upravljao tim grupama?

Najveća „pozadinska“ organizacija, BDJ-TD, obučila je 2.800 boraca i planirala da kao partizane regrutuje 7.000 antikomunista. „Pozadinci“ koje je vodila BND su u početku imali oko 500 „spavača“ čiji je zadatak bio da se aktiviraju u slučaju rata. Njihov broj je do 80-ih godina spao na oko 100 osoba. No, postojao je i nepoznat broj pomagača, a tu je bilo i nekoliko desetina oficira. Vojna ruka „pozadinske“ organizacije koja je bila kamuflirana kao jedinica Bundesvera za obuku vezista, imala je 375 aktivnih padobranaca.

„Pozadincima“ je upravljala centrala u Minhenu a Saveznički koordinacioni komitet je upravljao ukupnim aktivnostima kao što su multilateralne vežbe.

Jedno poglavlje Vaše knjige ste posvetili atentatu na Oktoberfestu. (26. septembra 1980. je na Oktoberfestu u Minhenu podmetnuta bomba koja je ubila 13 i ranila 211 ljudi. Istraga je pokazala da je bombu napravio i podmetnuo Ginter Keler kao jedini planer i počinilac napada. On je bio član jedne desnoekstremne grupe. 2008. su nova istraživanja pokazala da je napad verovatno bio delo veće grupe neonacista. Tek u decembru 2014. je istraga o tome ponovo otvorena – prim. S.B.) Da li je moglo da se zamisli da su paravojne formacije po nalogu tajnih službi ili drugih aktera one delovale protiv sopstvenog stanovništva i da to do danas nije otkriveno? To zvuči kao teorija zavere…

Nema dokaza da su iza atentata na Oktoberfestu državni elementi. Ali informativna blokada nemačke vlade o „pozadincima“ i prebrzo fiksiranje na Gundolfa Kelera kao jedinog počinioca koji je bez ičije pomoći napravio, preneo i aktivirao bombu, ostavile su prostor za spekulacije.

Nemačka vlada je to mogla da rasvetli omogućavanjem uvida u dokumenta. Ali, tek je prošle godine advokatu žrtava Oktoberfesta Verneru Ditrihu dozvoljen uvid u istražna akta. I tek sada je državni tužilac ponovo pokrenuo istragu – pod pritiskom javnosti i nakon što su odavno uništeni svi zaplenjeni predmeti. Uloga desničarskog teroriste Hajnca Lembkea je takođe potpuno nerasvetljena – i tu je velike sumnje izazvao prebrz završetak izstrage i pored jasnih indicija da je bilo saučesnika koji su nabavljali oružje i eksploziv. To je dalo prostora teorijama zavere – baš kao i sada u slučaju NSU, koju vrhovni državni tužilac želi da vidi samo kao izolovani trio.

I takve podzemne armije – kako ih Vi zovete u svojoj knjizi – sada treba da smatramo prošlošću? Volf Vecel (stručnjak za desničarski ekstremizam – prim. S.B.) mi je u jednom intervjuu nagovestio da postupanje države kada je reč o NSU sve više otvara pitanje da li je država samo nadgledala tu organizaciju – ili je zapravo omogućila njeno stvaranje i kasnije je štitila…

Tu smo ponovo na području teorija zavere. Ne mogu da zamislim NSU kao grupu kojom upravlja država. Istovremeno je pogrešno to što se sada ne rasvetljava pitanje okruženja trija koje je bilo prožeto informantima tajne službe. Državnog tužioca očigledno nešto sprečava da bude agilan… što hrani pretpostavke da su državne instance znale za nasilje ili su ga čak pomagale.

Još jednu stvar moram da kažem o „pozadinskim jedinicama“: 70-ih godina je zabeležen pokušaj britanskih oficira da zavrbuju jednog visokog nemačkog oficira iz Ministarstva odbrane. To znači da je u Nemačkoj i dalje postojala britanska „pozadinska“ grupa koja nikada nije bila podvrgnuta parlamentarnoj kontroli.

Osim toga, nemačka vlada je stalno naglašavala da je njena „pozadinska organizacija“ od početka 70-ih godina bila nenaoružana. No, još 90-ih godina, nađena su skrovišta sa oružjem i opremom za vezu. To nam je prećutkivano 18 godina. Prema tome, može se zamisliti da još uvek postoje „pozadinska“ skladišta eksploziva i oružja i opasnost da ih neovlašćena lica otkriju i upotrebe to oružje.

Da se ne zbunim: postojala je nemačka „pozadinska“ organizacija koju je formirala CIA, a nezavisno od nje su potojale i najmanje jedna holandska, danska i francuska, kao i do danas potpuno neistražena britanska, jedinica?

Tako je, to je dokumentovano – ali do danas nismo dobili saveznika dokumenta koja bi mogla da dopune sva ta saznanja.

Evropski parlament je 1990, kada je otkriveno da je postojala teroristička mreža „Gladio“, zatražio da se tim povodom u svim zemljama EU formiraju anketni odbori. „Gladio“ je bio partner nemačkih „pozadinskih“ organizacija. No, iako je BND stavila neka dokumenta o pozadincima na raspolaganje, indicije o partnerskim organizacijama se i dalje drže u tajnosti. Samo u tri zemlje su do sada formirane istražne komisije, a one često ne dobijaju dovoljno informacija.

Pri tome se radi o savremenoj istoriji, i to mračno poglavlje bi trebalo konačno u čitavoj Evropi istražiti i obraditi, i to da bi se, s jedne strane, sprečile spekulacije o državnom teroru, a s druge, da bi se građanima Evrope otkrile razmere tih nazakonitih i opasnih aktivnosti.

Pošto ste upravo još jednom upotrebili izraz „nezakonito“: ako je parlamentarni anketni odbor bio prevaren a „pozadinci“ bar potencijalno mogli da budu upotrebljeni i kao teroristi – zašto nema istrage protiv političara, pripadnika tajnih službi i drugih aktera koji su umešani u te mahinacije?

Takvu istragu bi mogao da pokrene državni tužilac. On to ipak nije učinio 1990, kada su „pozadinske“ strukture još postojale A danas će biti još teće da se nađu dokazi i svedoci. Političari kakav je bio ondašnji ministar u kancelarskom uredu Luc Štavenhagen ili ondašnji ministar odbrane – nisu više među živima.