Ugrađeno novinarstvo

U poslednje dve godine se – naročito povodom izveštavanja nemačkih medija o krizi u Ukrajini – često govorilo o zavisnosti tih medija od američke politike.

Stručnjak za medije Uve Kriger je čak 2013. objavio naučni rad u kome se nalazi tabela sa imenima najuglednijih nemačkih novinara i tzv. transatlantskih organizacija u koje su učlanjeni. Među navedenim imenima „rekorder“ je izdavač nedeljnika Di cajt Jozef Jofe, koji učestvuje u radu Američke akademije u Berlinu, Američkog saveta u Nemačkoj, Aspen instituta, Altantskog mosta, Bilderberške grupe, fondacije Goldman-Zaks, Međunarodnog instituta za strateške studije, Minhenske konferencije o bezbednosti i Trilateralne komisije (spisak nije konačan). U tabeli su i funkcioneri drugih medija kao što su, na primer, javni servis ZDF, tabloid Bild, dnevnici Frankfurter algemajne cajtung i Di velt. Ključni pridev u opisu foruma koji služe za „usklađivanje“ nemačkog izveštavanja sa potrebama američke spoljne politike glasi: „transatlantski“.

S vremena na vreme, pojave se i neke vanredne inicijative, kao što je, na primer, konferencija pod nazivom „Tvorci istorije“ održana 2012. u Njujorku,  na kojoj su se urednici uglednih američkih i nemačkih medija dogovarali o tome kako će izveštavati o nekim ključnim svetskim događajima. Već i sam naziv konferencije govori dovoljno.

Zanimljivo je da je sada o takvim vezama i američkom uticaju na nemačko novinarstvo ne pišu samo predstavnici „alternativnih“ medija, već i neko ko deluje iz samog srca novinarskog mejnstrima: Bernd Ulrih, zamenik glavnog urednika dnevnika Di cajt. U svojoj knjizi „Kažite nam istinu!“, on je jedno poglavlje posvetio pitanju: „Da li nemački novinari rade po instrukcijama Vašingtona?“ Pomenute transatlantske organizacije je nazvao „zamajcem američkog načina mišljenja u spoljnoj politici“.

Ogradivši se lično od takvih manifestacija i pozivajući se na ono što su mu o tome „ispričale kolege“, on piše da „ sastanci ne izgledaju tako da američki agenti samo diktiraju parole koje nemački novinari treba da preuzmu u svoje tekstove“, već da se na njima čak „vode žive diskusije“. Zanimljiv je opis prema kome tom prilikom „nastaje usko organičena zona mišljenja“ u kojoj svi „dele logiku i perspektive koji više ne izgledaju kao perspektive, već kao nešto što se samo po sebi razume“.

Mene to podseća na vreme jednopartijskog socijalizma – i tada se na sastancima često veoma živo diskutovalo, ali uvek o kategorijama izvedenih iz osnove koja se ne dovodi u pitanje. Sada je 2015. godina i govorimo o „razvijenim zemljama Zapada“.

„Ta novinarska ugrađenost je ovdašnjim spoljnopolitičim debatama dala specifičan američki akcenat, pa pri čitanju često nastaje utisak da je članku nešto dodato, kao da postoje argumenti iza argumenata, čoveku izgleda kao da čuje glas suflera“.

Ugrađenost! – (nem. Eingebettetsein, svakako prema američkom izrazu zvanično uvedenom 2003.  embedded journalism) – Ulrih ni ne sluti koliko se u čitavu situaciju uklapaju konotacije izraza „ugraditi se“ poteklog iz srpskog kriminalnog miljea…

Ulrih u nastavku dodaje da to stvara nepoverenje čitalaca i da su novinari dužni da uspostave realističan i pošten diskurs u spoljnoj politici kako bi povratili poverenje čitalaca, i da zato novinari moraju da napuste pomenute institucije.

Ovo sam morao da zabeležim, smatrajući i dalje da ovakvi redovi kada potiču iz medijskog mejnstrima zaslužuju pažnju i treba da budu dokumentovani. Oni svedoče o tome koliko je snažna postala nemačka „alternativna javnost“ i koliko je teško ignorisati njene zahteve i stavove – i pored svih omalovažavanja i pokušaja da se ona predstavi kao skup levičarskih i desničarskih ekstremista, pa i stranih p(l)aćenika.