Evropa, Rusija, izbeglička kriza i „buđenje naroda“

Piše: Kaj Elers

Otvorio se ponor – tako to izgleda mnogim našim savremenicima kada je reč o trenutnim zbivanjima u svetu, posebno o događajima u Evropi. Piše: Kaj Elers (sl.)

Ponor je to koji je progutao vrednosti posleratnog društva: ljudska prava, solidarnost, toleranciju – i umesto njih je u novom obličju oživeo duhove nacionalizma, verskog fanatizma ili čak fašizma. Niko nije pošteđen takvih slika, duhovne prljavštine i bede ukrajinskog rata, otelotvorenja terora u brutalnosti „Islamske države“ (za koju bi bolji naziv bio „antiislamska država“), ponovnog pada Evropske unije u nacionalne egoizme na pozadini „izbegličke krize“- sve to užasava. Izvlače se poređenja sa krajem Rimskog carstva, koje je i pored utvrđenih granica propalo pod naletom hunskih i germanskih plemena. Mučna predviđanja Tila Saracina da Nemačka ukida sebe samu dobila su novi značaj. No, da li je ta slika tačna? Da li porast separatističkih tendencija, te aktuelnog nacionalizma, pa čak i varvarskog postupanja IS, prevazilazi dnevne događaje i ukazuje na nešto što se nalazi u pozadini? Možda nije na izmaku civilizacija, već samo atlantska dominacija; možda nije na izmaku Evropa, već samo imperijalna EU; možda nije na izmaku Nemačka, već samo trenutna tendencija Nemačke da bude novi uzgajivač Evrope?

Da u vezi sa ovim ne bi bilo nesporazuma: nijedna bolest ne vodi automatski i ozdravljenju; takvi automatizmi tek treba da budu izmišljeni. Ali, postavljanje temeljne dijagnoze otvara mogućnost da se svežim snagama stupi u novi period života.

Pokušajmo da postavimo dijagnozu.

Svetski mir? Evropska solidarna zajednica? Demokratija? – Većini ljudi je manje ili više jasno da o svetskom miru ne može biti ni govora, osim ako niste naseli na priče onih koji atlantski prostor predstavljaju kao „svetsku zajednicu“.

No, već i raspad sovjetske imperije se otima takvom posmatranju. Transformacioni ratovi na obodu bivšeg Sovjetskog Saveza – u Uzbekistanu, Tadžikistanu, na kavkaskim područjima – odneli su više desetina hiljada života. Većina tih ratova se završila diktaturama novonastalih, nacionalističkih, i ni u kom slučaju demokratskih, solidarnih ili supsidijarno orijentisanih društava. Posednji takav primer je Ukrajina. Milioni izbeglica su se nekada spasli prelaskom u Rusiju; to se ponovilo i u aktuelnoj krizi. Ali koga je u „svetskoj zajednici“, u Evropskoj uniji ili u Nemačkoj, zanimalo kako Rusija, u kojoj je propast državnosti stigao do nivoa lokalnih socijalnih stuktura i porodice, uspeva da razvije novu solidarnost?

Naprotiv: to što je Vladimir Putin taj slom (raspad sovjetske države – prim. SB) označio kao najveću socijalnu katastrofu 20/21. veka proglašeno je za revanšističke težnje za ponovnim uspostavljanjem ruske imperije ili u najboljem slučaju za maniju veličine, a Putin je demonizovan kao antidemokratski mali Staljin. Stvarni povratak socijalnog poverenja u njegovoj zemlji se otima zapadnom razumevanju prema kome se solidarnost i demokratija ne procenjuju prema stvarnoj životnoj situaciji ljudi, već prema poštovanju formalno-demokratskih pravila – a ona su u Rusiji bez sumnje daleko slabije razvijena nego u Nemačkoj.

A šta je sa „IS“, šta je sa izbegličkom krizom? Ti fenomeni nisu pali s neba; bolje reći, nisu iz čista mira nikli iz podzemlja: napredovanje „IS“ je izraz eskalacije protivrečnosti između bogatih zemalja Zapada zaodenutih u ruho napretka i ljudskih prava, i njihovom rukom opustošenih zemalja Juga, posebno afričkog kontinenta, gde nacionalne države, uglavnom diktature nastale od bivših kolonija, danas imaju još samo ulogu agencija međunarodnih kreditora. Zadatak njihovih vođa je da stave na raspolaganje resurse i tržišta svojih zemalja, a da, s druge strane, održavaju mir u zemlji, u pravilu nasiljem. Tamo gde im to ne uspe, u pomoć priskaču „Special Forces“. Samo mali broj zemalja je uspeo da se oslobodi tog stiska.

Od uspostavljanja međunarodnog monetarnog poretka 1945. bilo je jasno kuda je morao da vodi razvoj situacije: u uništavanje lokalnih tržišta, u nastajanje armije „suvišnih“, koji svoju budućnost više ne traže u svom rodnom kraju, već na bogatom Zapadu – ukoliko uopšte još imaju snage da razrađuju sebi neku budućnost. Pod tim uslovima ne mogu da nastaju demokratska, solidarna i supsidijarna društva. Davno je već bilo jasno da takvo stanje može dovesti samo do globalnog revolta protiv vinovnika te bede. „IS“ je kao vrh otrovne strele ponikla iz tih revolta a „izbeglička kriza“ je izraz te situacije koji je već dugo bio latentno prisutan.

Buđenje naroda

Da, to je današnja realnost. No, time nije opisano sve. Pod tim okolnostima se razvila tendencija koju je jedan od najpoznatijih stratega SAD, Zbignjev Bžežinski, u svoje vreme označio kao „buđenje naroda“. Pod pritiskom neokolonijalne globalizacije koju je sprovodio Zapad, pojavile su se i njene neizbežne prateće pojave: sve više ljudi je upoznalo mogućnosti koje svet pruža razvoju njihove ličnosti – naravno, treba imati i pristup tim mogućnostima. Težnja da se pripada tom krugu kod sve većeg broja ljudi se ispoljava kao želja za učešćem u svetskim bogatstvima, za samoodređenjem i autonomijom, ali, u sukobima sa vladajućim snagama i kao aktivni separatizam, ili – kao u pervertiranom slučaju „IS“ kao destruktivni pseudo-verski fanatizam. Protivnici su u svakom slučaju etabliran izrabljivački poredak „svetske zajednice“ i njegovi lokalni čuvari.

Ovaj opšti razvoj se ne zaustavlja ni pred Evropskom unijom, gde slabi članovi više ne žele da se povinuju tutorstvu i ekonomskom pritisku „velikih“ koji čine „jezgro EU“ – pre svega Nemačke. Neopterećena carinama na zajedničkom tržištu, Nemačka kao „svetski šampion u izvozu“ davi lokalne privrede manjih članica EU, čije vlade se posle toga kreditima dovode u zavisnost iz koje u sadašnjim odnosima više nema izlaza. To je isti onaj mehanizam kojim EU kao celina, opet sa Nemačkom kao pokretačkim motorom, drži u zavisnosti lokalne privrede postkolonijalnih zemalja. Izbeglička kriza“ nije uzrok krize u EU; ona je samo već dugo prisutan problem unela u vidno polje aktuelne politike. To bi moglo da se obuhvati jednom slikom: u „izbegličkoj krizi“ se dugi talasi globalne krize i kraći talasi sukoba zbog eksploatacije proistekli iz EU udružuju u ogromne moćne talase koji s lakoćom mogu da preliju postavljene nasipe i stvore novu liniju obale.

Pri tome će odvajanje stanovništva od sopstvenih korena u nacionalnim državama proisteklim iz kolonija, odvajanje koje je rezultat uništenja tradicionalnih struktura automnog seoskog domaćinstva bez uspostavljanja adekvatnih alternativnih lokalnih privreda, da se nastavi u Evropskoj uniji. U njenim državama koje su dospele u potpunu zavisnost , siromašenje građana raste u meri u kojoj se povećava bruto društveni proizvod u zemljama „jezgra“ EU, pre svega u Nemačkoj. Uzmimo kao primer Grčku, koja je pod pritiskom svojih kreditnih dugova morala da razgradi svoj sistem socijalnih davanja – za Grčku je to bio pad u ništavilo, a za Brisel – stabilizacija.

No, ne samo u Grčkoj, već i u Španiji, Italiji, Portugaliji i balkanskim zemljama, diktat EU kao „konkurentske zajednice“ kojom dominira Nemačka kao „svetski šampion u izvozu“ vodi u stalno produbljivanje jaza između bogatog jezgra EU i teskobnog siromaštva u njenim perifernim članicama. Nastala je piramida eksploatacije unutar EU, na čijem vrhu Nemačka diktira uslove; čak je i francuska morala da joj se povinuje. Nezaposlenost, male plate i pad socijalnih davanja, u gradaciji od severa prema jugu i od jezgra prema obodu – čine osnovu piramide.

Demokratija, solidarnost i supsidijarni principi se u tom procesu, ne samo u globalnim razmerama i EU već i u Nemačkoj, sve više razgrađuju. O tome se svakodnevno objavljuje dovoljno činjenica, tako da ovde možemo da se odreknemo iznošenja detalja. Ali, što je veći pritisak „konkurentske zajednice“ EU, toliko će širi biti i osnov i intenzivnija težnja za napuštanjem te zajednice. Inicijative za direktnu demokratiju, autonomiju, separatistički pokreti poput onih u Škotskoj i Kataloniji, okretanje isključivo sopstvenim interesima u okviru EU kao u slučaju Mađarske, tendencije za istupanjem iz EU kao u Engleskoj, propraćene nacionalističkim ekscesima kao u Ukrajini, ili terorizmom „IS“ i drugih, izraz su takvog stanja.

Ukratko, u posmatranju današnjeg haosa potrebno je videti ne samo užas raspada, revolte, demonstrativno uništavanje ljudi i kulture, već i – delom pervertiranu – dinamiku prevazilaženja struktura koje su prouzrokovale to stanje, čak i ako je jasno da će taj prelaz dugo trajati i odneti još mnogo žrtava. Na ovom mestu je važno još jedom napraviti poređenje sa Rusijom, koju nemački političari i mediji sve češće kritikuju zbog nacionalizma. Vladiir Putin u toj kritici izgleda kao otelovljenje Hitlera, koji je u nacionalističkom transu i po cenu svetskog požara hteo da dovede zemlju do nove imperijalne veličine.

Eh, da je bar jedan od tih kritičara bar jednom video Rusiju iznutra, to jest, iz njene socijalne i kulturološke strukture! Rusija jeste centralna država – bez Moskve nema ničega – no, s druge strane je organizovana u republike u kojima vlada suživot različitih kultura, vera i jezičkih grupa, i to u takvoj mnogostrukosti, da se ne može govoriti o ruskoj naciji. Svi pokušaji da se ta nacija definiše su propali. Najviše što je postignuto tim nacionalnim ujednačavanjem, bio je „veliki otadžbinski rat“ za vreme Staljina. Upravo takve formulacije, u kojima se izbegava pominjanje sovjetske ili ruske nacije, pokazuje sasvim drukčije shvatanje otadžbine ili nacije u Rusiji: Rusija je u ruskoj jezičkoj praksi otadžbina mnogih „nacija“, tj. zemlja naroda koji imaju svoje jezike, vere i kulture, kao i najrazličitijih republika u najrazlčitijim stadijumima autonomije, koje grade zajednički organizam mnogo otadžbina u mirnom suživotu. Zajedništvo ne može da se zapovedi; ono mora da se stalno nanovo uspostavlja konsenzusom. Putin je majstor konsenzusa. Izuzeci kao što je rat u Čečeniji kojim je nasilno sprečena secesija, kao i obično – potvrđuju pravilo. Zbog postojanja mnogonacionalnog društva konsenzusa, ovaj organizam se ne označava kao ruski, već kao rusijanski (российский – prim. SB). Moskva je, prema jednoj rusijanskoj izreci, i danas još uvek daleko.

Što se tiče navodnog današnjeg nacionalizma, jedan primer će biti dovoljan: čuvaški „nacionalni pisac“ Mihail Juhma (79 god.) čitav svoj život je posvetio zaštiti čuvaške kulture od preteranog upliva ruskih kulturnih uticaja, i kao takav je uvek bio oštar kritičar Putina. U leto 2015, on je na pitanje šta misli o Putinovoj spoljnoj politici, rekao da tu politiku u potpunosti podržava: „On brani našu otadžbinu“. „Naša otadžbina“, objasnio je Juhma, to je moja čuvaška otadžbina u neodvojivoj vezi sa ruskim organizmom.

Možda bi i Evropljani u svojim sukobima sa nacionalizmom mogli i da nauče nešto od ruske realnosti, da bar dobiju podsticaj za Evropu posle Evropske unije, Evropu koja živim konsenzusom povezuje različite razvoje evropskih kultura – umesto da ih stalno uvezuje u korset „konkurentske zajednice“.


Kaj Elers (Kai Ehlers) je samostalni istraživač, analitičar, publicista i pisac. Drži predavanja i seminare, vodi radne kružoke i projekte na akademijama za obrazovanje i u političkim grupama u Nemačkoj i Rusiji. Oblast za koju je specijalizovan je politički, ekonomski i kulturi razvoj postsovjetskog prostora. Autor je mnogobrojnih knjiga ali i književnih radova. Mnogi njegovi radovi u originalu mogu da se čitaju na njegovoj nemačkoj internet-prezentaciji Kai-Ehlers.de.

„Stranice za razmišljanje“ (NDS) su ovaj tekst objavile 10.11.2015