Ukidanje gotovine – ukidanje slobode

Ukidanje gotovine je tema koja polako ali sigurno osvaja sve veći prostor u medijima. Diskusije su učestale nakon nedavnog objavljivanja knjige „Zabrana gotovine – sve što treba da znate o predstojećem ukidanju gotovog novca“ profesora Geralda Mana i Ulriha Horstmana. Man je u intervjuu za magazin Fokus rekao: „Do ukidanja gotovine sigurno neće doći odmah. Smatram da će ono biti sprovedeno postupno.“ On prenosi da iza inicijative za ukidanjem papirnog i kovanog novca stoje važne međunarodne finansijske institucije koje mogu da ostvare veće marže. Osim toga, nova mera bi koristila evropskoj i severnoameričkoj politici: „Neke zemlje su već uvele maksimalne iznose koji mogu da se plate gotovinom. Na taj način mogu da suzbijaju rad na crno, organizovani kriminal i utaje poreza“. U svemu prednjači Švedska, država u kojoj neke banke više uošte ne isplaćuju gotov novac – a neke radnje ga više ne primaju.

Podsticanje potrošnje

Gerald Man je ubeđen da su državne i finansijske krize prethodnih godina ubrzale strateški razvoj koncepta ukidanja gotovine. U velikom broju zemalja još uvek postoji latentna opasnost od „juriša na banke“ tj. masovnog podizanja gotovine, što bi, kako tvrdi bankarska elita, srušilo finansijski sistem. „Drugi razlog: žele da nas primoraju da trošimo novac. Negativne kamate centralnih banaka uvode se i zbog malih ljudi kako bi se podstakla potrošnja.“ Profesor je to nazvao „napadom na našu kulturu štednje“.

Još 2013 godine, Lari Samers, koji je početkom 90-ih bio glavni ekonomista Svetske banke, a posle toga i ministar finansija u vladi Bila Klintona, založio se za ukidanje gotovine. To je obrazložio očekivanjem da se „potražnja drastično poveća“. Kenet Rogof, bivši visoki funkcioner Međunarodnog monetarnog fonda ali i američkog Saveta za spoljne poslove, prošle godine je izneo isti zahtev. A ove godine je to zatražila britanska Centralna banka.

„Prinudna eksproprijacija“

Zahtevi stižu sa uticajnih mesta i delom se pretvaraju u realnost, piše internet-portal Neo prese. „Početak je označila Francuska jednim minimalnim ograničenjem obrazloženim navodnom borbom protiv terorizma. U septembru ove godine je odlučeno da će najviši iznos koji može da se plati gotovinom biti 1000 evra. Ministar finansija Mišel Sapen je rekao da bi „velike novčane tokove“ trebalo sistematski nadgledati. Zbog toga bi banke trebalo da prijave vlastima svaku upadljivu transakciju. I Grčka planira da ograniči plaćanje gotovim novcem; sve iznose veće od 70 evra građani će morati da plaćaju karticom. To se obrazlaže borbom protiv utaje poreza.U Danskoj, benzinske pumpe, restorani i manje radnje takođe uskoro više neće primati gotovinu; tamošnja Centralna banka je već najavila da od kraja 2016. više neće štampati novčanice – zbog pada potražnje.

„Evropska centralna banka trenutno vodi neumoljivu politiku niskih kamata“, piše Neo prese: „Onaj ko drži novac na računu, praktično gubi kupovnu moć, jer je kamata blizu nule i tako daleko ispod stope inflacije. Zato je banka Dojče bank nakavila da će uvesti negativne kamate na velike iznose – slično su se izjasnile i mnoge druge banke. Zabrana gotovine bi zapravo bila prinudna eksproprijacija. To i jeste smisao zahteva da se ta zabrana uvede: ljudi su prinuđeni da troše. Ali, o tome da li će građani da troše novac ili neće, trebalo bi da odlučuju oni sami, a ne predsednici centralnih banaka. Razumljivo je da građani žele da štede u nesigurnim vremenima. Ali, to se ne slaže sa novčanom politikom Evropske centralne banke. Građanima se istovremeno oduzimaju i slobodna volja i imovina.“

Totalni nadzor

Poseban problem predstavlja to što ukidanje gotovine stvara mogućnost totalnog nadzora nad građanima. Onaj ko plaća karticom, ostavlja elektronski trag o tome koliko novca je gde i na šta potrošio. Taj zapis je zapravo sistem metadata na osnovu kojih država lako može da ustanovi šta kog građanina interesuje (na primer: kakva vrsta literature), da li je i od čega je bolestan, ima li u kući goste, s kim se sastaje ili druži itd. itd. To više ionako nije nikakva mračna vizija, već stvarnost koja je već počela čuvanjem metadata o elektronskoj komunikaciji građana. Odatle je samo korak do vizije u kojoj svaki građanin može da bude osiromašen jednim pritiskom na dugme računara. Građani su izloženi volji banaka i države. Neće valjda da sumnjaju u njihove dobre namere?

A te dobre namere se uglavnom ogledaju u mogućnostima da se suzbija kriminal, kao što prenosi radio Dojčlandfunk: „Rad na crno, prostitucija i trgovina drogom bi mogli da budu osujećeni. Pre šest godina je primećeno da španske banke vraćaju velike količine gotovine u Nemačku. Nemci su očigledno gotovinom plaćali iznajmljene kuće za letovanje u Španiji. Kada ne bi bilo gotovine, finansijka policija bi lakše mogla da prati šta ljudi rade sa svojim novcem.“

Saša Bojić

za DW (13.11.2015)