TTIP – „arbitraže“ i veliki biznis

Veliki broj građana EU odbacuje Sporazum o slobodnoj trgovini TTIP koji bi trebalo da potpišu SAD i EU. Posebno osetljiva tačka Sporazuma je predviđeno učešće specijalnih arbitražnih sudova u rešavanju sporova dve strane

Nedavno su inicijative protiv Sporazuma o stvaranju zone slobodne trgovine između EU i SAD (TTIP), te EU i Kanade (CETA) prikupile više od milion potpisa građana Evropske unije koji te sporazume odbacuju. Građani se protive netransparentnosti pregovora, strahuju od pada socijalnih i ekoloških standarda, i ne slažu se sa prenošenjem sporova između koncerna i država u nadležnosti nadnacionalnih – i takođe netransparentnih – arbitražnih sudova.

Politička elita SAD i EU je sada osmislila veliku ofanzivu sa ciljem da se protivnici TTIP ućutkaju. List Velt tako prenosi da su veliki koncerni i šefovi nekih vlada EU pokrenuli inicijativu za održavanje samita na kome bi treblo da bude donet čitav niz zaključaka i preporuka u korist TTIP. Poruka samita će glasiti da su najveći dobitnici planiranog sklapanja ovog sporazuma – potrošači. Jer, „oni će imati najviše koristi od otvorenog transatlantskog tržišta sa većom konkurencijom“. Velt prenosi da i komesarka EU za trgovinu Cecilija Malmstrem o TTIP govori kao o „jedinstvenoj šansi“ te da Brisel namerava da objavi sadržaj dokumenata kojima se služio u pregovorima sa SAD. U Nemačkoj se u redovima vladajuće koalicije već radi na studiji koja treba da pokaže kakve će sve pozitivne efekte imati zona slobodne trgovine sa SAD.

U svim diskusijama o TTIP, posebno osetljivu temu predstavlja predviđeno rešavanje sporova između SAD i EU pred specijalnim arbitražnim sudovima. Oni bi zapravo trebalo da ustanove da li je i u kojoj meri prekršen ugovor o zaštiti investicija koji sklapaju dve strane. Protivnici TTIP smatraju da je taj postupak mnogo više u interesu velikih koncerna nego građana EU.

Ugovori o zaštiti investicija

Ugovorima o zaštiti investicija se definišu prava investitora u pojedinim državama. Investitori mogu da se pozovu na takve ugovore da bi tužili vladu države u kojoj su promene politike – na primer, na planu zaštite životne sredine ili potrošača – dovele do smanjenja dobiti koncerna. U čitavom svetu je krajem 2013. godine bilo oko 3000 takvih ugovora – sklopljenih uglavnom na bilateralnoj bazi. Njihova najvažnija osobina jeste da se tužbe zbog kršenja tih ugovora ne rešavaju pred nacionalnim sudovima, već pred specijalnim međunarodnim arbitražnim sudovima čiji je rad u najvećoj meri netransparentan. Tako je, na primer, švedski energetski koncern Vatenfal tužio nemačku državu jer je Nemačka donela odluku o prestanku rada nuklearnih elektrana; Vatenfal tvrdi da mu to donosi ogromne gubitke. Arbitražni sud koji se bavi tim slučajem radi u tajnosti i biće poznata samo presuda – koja će važiti kao konačna i biti obavezujuća za obe zemlje.

Kome pripadaju arbitražni sudovi?

Arbitražni sudovi su organi različitih međunarodnih organizacija. Najviše tužbi rešava Međunarodni centar za regulisanje investicionih sporova (International Centre for Settlement of Investment Disputes, skraćeno ICSID) koji pripada Svetskoj banci. Ovaj Centar je osnovan 1965. godine. Tu su još i Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovačko pravo (UNCITRAL), Stalni arbitražni sud u Hagu (PCA), Međunarodni arbitražni sud u Londonu (LCIA), a tu su i dve privatne organizacije: Međunarodna trgovinska komora (ICC) i Stokholmska trgovinska komora (SCC).

Rešavanje bilateralnih sporova pred arbitražnim sudovima je ideja razvijenih industrijskih zemalja. Tim zemljama je bila potrebna zaštita prilikom poslovanja u državama čiji su pravni sistemi važili kao nerazvijeni ili korumpirani. Arbitražni sudovi bi trebalo da rade kao nezavisna i nepristrasna tela, pri čemu je provera te nezavisnosti praktično nemoguća, jer su njihovi procesi zatvoreni za javnost: monopol na istinu ostaje u njihovim rukama.

Procesi sve češći, odštete sve veće

Po osnivanju ICSID pa sve do devedesetih godina, investitori nisu previše često podnosili toj instituciji tužbe protiv država. Još 1996. ona je imala da reši 38 tužbi. No krajem 2013, njeni sudovi su imali pune ruke posla rešavajući 568 tužbi za koje se znalo. Pošto se često i samo podnošenje tužbi odvija u tajnosti, smatra se da je realan broj mnogo veći. Povećale su se i odštetne sume. Časopis Ameriken lojer je preneo da je 2011. u svetu vođen najmanje 150 procesa pred arbitražnim sudovima u kojima je tražena odšteta bila veća od 100 miliona dolara po sporu. „Advokati, pazite dobro“, napisao je tom prilikom autor Majkl Goldhaber, „mizernih 100 miliona više nisu dovoljni. Onaj ko hoće da se izdigne iznad gomile, mora da izvuče najmanje 350 miliona!“ Zanimljivo je da je naslov Goldhaberovog članka glasio: „Igra s visokim ulogom: Evropa u žiži“ (podv. S.B.)

Organizacija UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD) piše da su „troškovi sporova između investitora i država u poslednje vreme bukvalno eksplodirali“ i navodi da se samo advokatima i pravnicima plaća prosečno osam miliona dolara po jednom arbitražnom procesu, ali da njihova zarada može da premaši i 30 miliona dolara. Tako je vlada Filipina platila 58 miliona dolara za branioce kada ju je tužila nemačka firma Fraport koja je vlasnik frankfurtskog aerodroma. Sesilija Olive, naučnica specijalizovana za tokove trgovine i investicija u Evropskoj uniji, piše da je „tim novcem mogla da se tokom godinu dana obezbedi plata za 12.500 učiteljica i učitelja, ili plati vakcinacija za 3,8 miliona dece protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa ili dečje paralize – a mogla su i da se odmah naprave dva nova aerodroma“.

Veliki biznis na račun poreskih obveznika

Lavovski deo – oko 80 odsto – troškova suđenja završava u džepovima advokata. Vrhunske advokatske kancelarije naplaćuju stranama u sporu i do 1000 dolara na sat, pri čemu slučajeve obražuju čitavi advokatski timovi. Ni sudijama nije loše: u procesima koji se vode pred arbitražnim sudovima ICSID, oni zarađuju oko 3000 dolara po danu, plus novac za putovanje i smeštaj.

Jedna studija je pokazala da arbitražni sudovi uglavnom odlučuju da strane u sporu moraju da podele sudske i upravne troškove a da svoje advokate plaćaju same. To znači da poreski obveznici moraju da plaćaju troškove procesa čak i u slučaju da se on reši u korist njihove države. Drugim rečima, tužena država je uvek na gubitku. Koncerni su dobili mogućnost pritiska na vlade a arbitražni procesi su postali sredstvo ucene kojom oni mogu značajno da utiču na nacionalna zakonodavstva. U slučaju Sporazuma TTIP o slobodnoj trgovini između SAD i EU, Evropska unija bi tako mogla da se nađe u položaju ucenjene strane koja sprovodi volju američkih partnera da ne bi morala da poseže u džepove svojih poreskih obveznika.

„Pretvaranje pravnog sistema u berzu“

Pošto su u igri astronomske sume, nije nikakvo čudo što se oko sporova pred arbitražnim sudovima razvija i veliki biznis sa eksternim finansiranjem tužbi. Na to posebno ukazuje jedna studija četiri međunarodne organizacije o profitu koji se vrti oko arbitražnih procesa, objavljena 2014. u Briselu, Amsterdamu i Berlinu. U studiji se citira predstavnik jedne advokatske kancelarije koji kaže da je „ideja da se pravni sistem pretvori u berzu“. Odgovarajući mehanizam je opisan ovako: „Zamislimo jedan multinacionalni koncern koji je tužio neku vladu na temelju Ugovora o zaštiti investicija. Za to će on angažovati elitnu advokatsku kancelariju, ali ona traži astronomski honorar – veći od sume koju je koncern spreman da plati.“ Tu u igru uskače neko sa strane ko je spreman da mu plati te troškove. Na primer, neka banka: ona će platiti deo advokatskih honorara, da bi na kraju zauzvrat dobila – svoj procenat od odštetne sume.

(za DW, 3.1.2015)