Svaka komunikacija se registruje i čuva

Automatsko čuvanje svih podataka o elektronskoj komunikaciji građana je ponovo aktuelna tema u Nemačkoj.

Bundestag je izglasao zakon koji to vlastima omogućava, nakon što je Ustavni sud Nemačke 2010. zaustavio raniju verziju tog zakona. Operateri i provajderi elektronske komunikacije su u obavezi da čuvaju pomenute podatke – samo da bi oni bili na raspolaganju policiji i tajnim službama u borbi protiv teških krivičnih dela. Pod elektronskom komunikacijom se u ovom slučaju podrazumevaju korišćenje telefona i interneta.

Kada je reč o telefoniranju, operateri i provajderi moraju da memorišu sledeće podatke: brojeve telefona oba sagovornika, brojeve kodova za identifikaciju korisnika službenih telefona, vreme početka i završetka razgovora, volumen razmenjenih informacija i lokacije na kojima se koriste mobilni telefoni; brojevi pošiljalaca i primalaca te vremena slanja i prijema SMS-poruka. Podaci se automatski brišu po isteku roka od 10 nedelja, sa izuzetkom podataka o lokaciji telefona – oni smeju da se čuvaju samo četiri nedelje.

Kada se radi o korišćenju interneta, memorišu se IP-adrese računara i vremena njihovog priključivanja na internet, te identifikacije pošiljalaca i primalaca eletronske pošte, kao i vremena slanja i prijema elektronskih pisama.

Metadate su privlačna roba

Sakupljanje i skladištenje podataka o elektronskoj komunikaciji može da omogući stvaranje korisničkih profila i to je najspornija tačka diskusija o novom zakonu. Metadate, podaci o komunikaciji bez ulaženja u njen sadržaj, omogućavaju da se rekonstruiše kretanje jedne osobe, da se ustanovi sa kojim ljudima se ona druži, sa kim održava poslovne kontakte, kakva su joj interesovanja i navike, u kakvoj je materijalnoj situaciji, šta jede i pije, kada sve to radi pa i od čega boluje – to su samo neki primeri među mnogim mogućnostima. Metadate su osnov za stvaranje kompletne slike o nekom čoveku, bračnom paru ili porodici.

Na osnovu metadata, osobe se mogu sumnjičiti, tražiti i locirati. „Mi smo ubijali ljude na osnovu metadata“, rekao je nedavno bivši šef CIA Majkl Hejden, misleći na ubilačke akcije SAD u Avganistanu, Pakistanu, Somaliji i Jemenu. On je dodao da je za američku vojsku bilo dovoljno da se u nekoj kući locira traženi mobilni telefon, pa da se ta kuća raketira.

Nova mera ugrožava i rad u zanimanjima u kojima se barata poverljivim podacima ili postoji obaveza ćutanja. Takav je slučaj sa lekarima, advokatima, dežurnim službama za pomoć žrtvama nasilja, diskriminacije ili psihički labilnim osobama, kao i novinarima. U njihovim slučajevima zakon, doduše, ne dozvoljava policiji uvid u podatke, ali se podaci i dalje memorišu. Poseban problem je to što sagovornici „zaštićenih“ profesionalaca ne podležu istoj vrsti zaštite.

Sledi nova tužba Ustavnom sudu

Branitelji ljudskih prava i zaštite podataka o ličnosti se oštro protive ovoj meri i zato što ona ugrožava pravo na privatnu sferu i informaciono samoodređenje. Oni naglašavaju i da memorisanje tako velikih količina metadata stvara veliki rizik od njihove zloupotrebe i to krađom identiteta, ucenama ili drugim vidovima kriminalnih manipulacija – niko ne može da garantuje bezbednost memorisanih podataka. To je postalo posebno jasno posle otkrića odbeglog američkog informanta Edvarda Snoudena o radu američke tajne službe NSA.

Posle odluke Bundestaga, organizacije za ljudska prava i zaštitu podataka su najavile novu tužbu Ustavnom sudu, slično onoj od pre pet godina, kada im je taj sud dao za pravo. Ovaj put bi sud mogao da stane na stranu zakonodavaca, jer su oni dobro pazili na formulacije novog zakona – tako se sada posezanje policije za metadatama dozvoljava samo u slučajevima sumnje na „teška krivična dela“ ili na „terorizam“ i to sa sudskim nalogom. Nije nevažno ni to što je vreme čuvanja metadata skraćeno sa šest meseci (što je sud 2010. odbacio kao neprimereno) na deset nedelja.

Prema poslednjim anketama, više od polovine građana Nemačke (53%) je protiv čuvanja podataka o njihovoj elektronskoj komunikaciji.

Saša Bojić