Zašto je „teorija zavere“ pogrešan izraz

Izraz „teorija zavere“ je vrlo popularan, i istovremeno besmislen. Njemu nema mesta u kredibilnom diskursu. On je simptom generalne podrške vlasti.

Izrazom „teorija zavere“ se označava tumačenje društvenih, političkih, ekonomskih ili naučnih, procesa i pojava delovanjem grupa koje rade u tajnosti da bi ostvarile nelegalne i nelegitimne ciljeve. Kao takav, on ima veliko semantičko polje – ali veoma malo područje praktične primene.

U svom najširem značenju, odnosi se i na tumačenja koja nemaju uporište u analizi, već samo u predrasudama, sujeverju, paranoji ili drugim vrstama neracionalnog mišljenja.

U praktičnoj primeni, pre svega u medijima, najčešće se odnosi na pretpostavku o učešću vlasti (država, vlada i njihovih međunarodnih organizacija) u tajnim i protivzakonitim političkim, vojnim, privrednim ili naučnim projektima.

Ta primena, međutim, uvek uključuje i konotacije najšireg značenja i zbog toga je ona pežorativna.

Meni je, naravno, jasno da pojam zavere kao konspirativne akcije ili konspirativnog delovanja (urote) sam po sebi dopušta, ali ne podrazumeva, učešće vlasti u nekoj tajnoj, ilegalnoj ili nelegitimisanoj akciji.

Ali, pojam zavere je sam po sebi čist kao suza. Odnosno, bio je čist, dok nije udružen sa pojmom teorije u jednu krajnje nečistu sintagmu. Ona služi za diskvalifikaciju sumnji u zvaničnu verziju pojava, događaja ili procesa.

Iako to na prvi pogled nije upadljivo, ono što se njome diskvalifikuje jeste pre svega generalno pravljenje razlike između „zvanične verzije“ i „istine“.

Zvanična verzija događaja, pojava ili procesa može da potiče samo od vlasti, ili pojedinaca, grupa i institucija koje je vlast proglasila najkompetentnijim za analize i tumačenja događaja, pojava ili procesa.

Kritički duhovi smatraju da se zvanična verzija ne mora poklapati sa istinom.

Lično nijednu informaciju vlasti ili vodećih medija ne prihvatam zdravo za gotovo. Svaka informacija ima svoju funkciju. Društvo se deli na one koji o toj funkciji ne razmišljaju i one koji se pitaju: šta se postiže objavljivanjem neke informacije? Kako vlast i vodeći mediji žele da razmišlja javno mnjenje?

Ljudi koji postavljaju ovakva pitanja smatraju da se informacije vlasti i vodećih medija, poput nevidljive koprene, nalaze između istine i javnosti; one stvaraju utisak da prenose istinu ali je zapravo posreduju: zaklanjaju, filtriraju ili modifikuju u skladu sa interesima vlasti.

Takvi kritičari su glas fundamentalnog nepoverenja u vlast – i zato ih ona uporno i marljivo diskvalifikuje.

Izraz „teorija zavere“ spada u instrumente tog diskvalifikovanja i kao takav je simptom generalne podrške vlasti.

Njegova snaga je u neodređenosti – on pokriva ogroman spektar tumačenja, od preciznih i kredibilnih do iracionalnih i suludih.

Vlast – uz svesrdnu pomoć medija – uporno stvara utisak da svi ljudi koje naziva „teoretičarima zavere“ razmišljaju iracionalno i suludo. Jer, ona tako etiketira i ljude koji veruju u uticaj vanzemaljaca na mozak predsednika države, i analitičare koji dokazuju da su pojedine vlade ili međunarodne organizacije povezane sa mafijaškim strukturama.

Na taj način ona i objašnjenja koja su za nju nepovoljna i nepoželjna poistovećuje sa nemogućim objašnjenjima. To je jedna od najgorih diskvalifikacija, jer objašnjenje koje se proglašava, na primer, drskim ili zlonamernim, još uvek je u domenu normalnog. Za razliku od njega, objašnjenje koje je nemoguće je u domenu oštećenja intelekta tj. mentalne devijacije.

Izraz „teorija zavere“ je postao uobičajena kamuflaža za generalno i nekorektno izjednačavanje nepoverenja u vlast i opasne psihičke devijantnosti.

U mejnstrim-kulturi, izraz „teoretičar zavere“ je stekao pogubnije konotacije od izraza „lažov“ jer ukazuje na bezumlje. A sa bezumnicima ne može normalno ni da se komunicira, a kamoli da se polemiše. Tako je i etiketa „teoretičara zavere“ obično rezervisana za analitičare koji su najopasniji po vlast.

Zbog toga za nju nema mesta u kredibilnom diskursu.

Diskvalifikovanje izrazom „teorija zavere“ crpi snagu i iz jednog bitnog psihološkog mehanizma: ono implicira postojanje jedne granice perfidnosti – i brutalnosti – koju vlasti nikada ne prelaze.

Na primer, mnogi ljudi veruju da vlast nikada ne bi organizovala – ili dopustila da se izvede – teroristički napad na sopstvene građane. To verovanje je deo prirodne potrebe čoveka da poredak oko sebe vidi kao funkcionalan, u skladu sa slikom života koju je stekao prošavši kroz sistem vaspitanja i obrazovanja.

Ta slika jeste humana i privlačna. Ona se tokom prve dve decenije ljudskog života uglavnom samo prihvata bez mogućnosti provere. S druge strane, svaka sumnja u nju dovodi do žestokog ljuljanja tla pod nogama a to je vrlo neprijatan osećaj, jer vodi u saznanje da svet nije onakav kakvim ga vlast – uz pomoć medija – predstavlja.

Lepljenje etikete “teorija zavere” na analize koje ne podržavaju zvaničnu verziju priče služi otklanjanju te temeljne neprijatnosti i održanju iluzije o postojanju pomenute granice perfidnosti.

Kada ne bi imao tu funkciju, taj izraz ne bi ni postojao. Kao što zaista ni ne postoji u diskursu u kome nema potrebe za diskvalifikovanjem nevernih Toma. Ko je primetio da vlast i mediji u svojim izveštajima zločince koji su tajno planirali neku akciju gotovo nikada ne nazivaju „zaverenicima“?

Zašto je to tako, kada znamo da zavera jeste tajno planiranje izvođenja neke akcije, a kriminal i terorizam podrazumevaju konspiraciju? Baš kao što i ljudi koji planiraju atentat jesu zaverenici par excellence?

Odgovor je jednostavan: zato što bi tako pojam „teorije zavere“ postao jednak pojmu „pretpostavke u istrazi zločina“, a „rezultat istrage“ bi bio isto što i „ispravna (ili potvrđena) teorija zavere“. Ovaj izraz više ne bi mogao da sugeriše bezumlje – izgubio ni funkciju koja mu je dodeljena.

Problemu možemo prići i sa druge strane: da li je u istrazi zločina ispravno odbacivati određene pretpostavke samo zato što izgledaju kao „teorije zavere“? Naravno da nije: pretpostavke se mogu odbacivati ili prihvatati samo na osnovu realnih indicija, dokaza i provera. U policijskim istragama se pojmom teorije zavere ne barata upravo zato što njegova (pežorativna) funkcija ima prevagu nad (previše neodređenim) značenjem. Istražni termini su egzaktni i neutralni. Oni su deo procesa za koji je kredibilna terminologija od vitalne važnosti. Izraz „teorija zavere“ je u jeziku istražnih pretpostavki nepoželjan baš zato što je neozbiljan.

Oni koji se njime služe pretvaraju se (ili su nesvesno ubeđeni) da posežu za kredibilnom terminologijom, iako to ne čine.

Konzumenti modernih medija najčešće ne opažaju ovu prevaru (ili grešku) i, naviknuti na nju, na svaku sumnju u zvaničnu verziju događaja reaguju sa neodobravanjem ili podsmehom govoreći o “teoriji” ili “teoretičarima” zavere.

Neka im je prosto. Monopol na istinu se uspostavlja i održava jezikom. „Teorija zavere“ je izraz koji služi tom cilju.

©Saša Bojić